Okrugli sto na temu "Deca i mediji" održan je 06.10.2004. u okviru Dečje nedelje u organizaciji PU "Naša radost" iz Subotice.

Ova tema se može sagledati sa različitih aspekata. Ali u svakom slučaju, činjenica je da mediji imaju značajno mesto u životu mališana, da imaju moć da utiču na njihovo saznavanje i emocije, da su pojedini mediji izuzetno privlačni i okupiraju pažnju dece, zatim da postoje sredstva informisanja koja su namenjena baš mališanima ali i ona koja nisu ponekad se bave njima, a vredno je pažnje na koji način i sa kojom svrhom.

Mesto dece u medijima i mesto medija u životu dece pokušali su u svojim izlaganjima i radovima sagledati Ljubica Suturović, vaspitač PU "Naša radost" koja je govorila o uticaju TV i filma na dečje emocije, Kristina Mačković, student Više škole za obrazovanje vaspitača koja je ispitivala koliko vremena deca predškolskog uzrasta provode gledajući TV i šta gledaju. "Računar i TV u svakodnevici školskog deteta" je tema kojom se bavila Branka Bešlić, psiholog u OŠ "Sonja Marinković" a o zastupljenosti dece u medijima sa osvrtom na njihovu "vidljivost" i način predstavljanja i prikazivanja govorila je Dijana Kopunović, specijalista razvojne psihologije i psihopatologije iz PU "Naša radost". Aktivno učešće imali su i svi prisutni nastavnici i stručni saradnici osnovnih škola i predškolske ustanove, Više škole za obrazovanje vaspitača, Doma za decu "Kolevka", NVO "Otvorena akcija - Gesko", Centra za socijalni rad, Odeljenja za društvene delatnosti Skupštine Opštine i novinari brojnih medija (Radio Subotica, RTV YU ECO, City radio, Subotičke novine, TV Subotica, dnevni list "Dnevnik", Het nap).

Film je audiovizuelna tvorevina namenjena intenziviranju ljudskih emocija. Slika podvučena odabranom muzikom izaziva emocije, naglašava ih i dramatizuje pojedine scene. Istraživanje koje je radila Ljubica Suturović 1994. u predškolskoj grupi šestogodišnjaka u vrtiću PU "Naša radost" u Subotici pokazalo je koliko deca duboko i intenzivno proživljavaju sve što se na ekranu dešava čak i kad je u pitanju dobro poznata i njima primerena bajka "Snežana i sedam patuljaka". Deca stišću pesnice navijajući, trese im se brada od napetosti i straha, raduju se i tuguju sa junacima bajke, iako su bajku čuli i videli nekoliko puta i dobro znaju šta će se dogoditi.

Zato se moramo zapitati šta naša deca gledaju sa TV ekrana, a to ćemo saznati jedino ako smo uz njih dok su ispred televizora. Ne možemo ih i ne trebamo uvek i nužno štititi od slika koje se smenjuju na ekranu. Dužni smo biti pored deteta i odgovoriti mu na njegova pitanja ili jednostavno potvrditi da ima ispravne stavove.

Televizija se na predškolskom uzrastu gleda puno u odnosu na razvojne potrebe, konstatovala je Kristina Mačković na osnovu podataka ispitivanja rađenog u martu i aprilu 2004. godine. Pokazano je da 25% dece ističe da malo voli da gleda televiziju, dok oko 75% dece voli da gleda i to najčešće crtane filmove, emisije o životinjama a oko 5% serije, filmove, reklame i vremensku prognozu. Roditelji imaju relativno malo uvida u sadržaj programa koji deca gledaju i relativno malo doziraju gledanje TV-a. U čak 40% roditelji uopšte ne doziraju gledanje, u 50% povrermeno doziraju, dok oko 10% strogo doziraju i to uglavnom vreme a ne sadržaj.

Podaci dobijeni ispitivanjem u Osnovnoj školi "Sonja Marinković" koje je sprovela Branka Bešlić, psiholog, pokazuju da deca od 9-11 godina dnevno televizijske emisije prate 2 sata i više. Na kasnijem uzrastu se trajanje gledanja uvećava, tako da deca na uzrastu od 12-14 godina gledaju razne televizijske programe 4-5 sati dnevno. Na različitim uzrastima deca preferiraju različite sadržaje. Na uzrastu od 9 godina gledaju crtane filmove i dečje emisije. Desetogodišnjaci preferiraju dečje emisije i latinoameričke serije dok su kod dece na uzrastu od 11-14 godina dominantne latinoameričke serije i muzičke emisije pre svega kod devojčica a filmovi i emisije o sportu kod dečaka. Kod oba pola zabeležen je visok procenat onih koji prate emisije političkog karaktera. Televizija uvećava znanje, doprinosi realnijem pogledu na svet ali istovremeno, posebno određenim svojim sadržajima (reklamom i obimom prezentovanog nasilja) ima i negativne posledice.

Na školskom uzrastu osim ispred TV aparata, deca dnevno 2-3 sata provode i ispred kompjutera zadovoljavajući različite kognitivne, socijalne i emocionalne potrebe. Osim dužine vremena koje provode na ovaj način, što smanjuje vreme za socijalne kontatke sa odraslima i drugom decom, ono što može da brine jeste da oni prvenstveno preferiraju igre akcionog tipa u kojima glavni junaci upadaju u riskantne i opasne situacije gde nasilnim rešavanjem problema i fizičkom agresijom pronalaze izlaz iz takvih situacija. Pri tome agresija se nagrađuje - dobijaju više života i prelaze na viši nivo igrice. Sve to pruža privlačne modele za ponašanje u sličnim situacijama. Pored igrica, deca školskog uzrasta često koriste i neposrednu komunikaciju (programi za čatovanje).

Zahvaljujući medijskoj slici o deci, formiraju se predstave, pojmovi i stavovi o detetu i detinjstvu i kreira javno mnjenje. Sve to ima važan uticaj na roditelje, učitelje, lekare, političare i društvene institucije koje donose odluke koje mogu biti od sudbonosnog značaja za život dece. Zato je važno kako se deca "vide". U skladu sa tim, Dijana Kopunović, psiholog specijalista u PU "Naša radost" osvrnula se na rezultate istraživanja o tome kakva je slika deteta koja se plasira u medijskim sadržajima namenjenim odrasloj publici u Srbiji putem štampe, radija i televizije, koje su 2001. godine sprevele prof. dr. Nada Korać i mr. Jelena Vranješević, razvojni psiholozi sa Učiteljskog fakulteta iz Beograda, a koje je publikovano u knjizi "Nevidljivo dete".

Istraživanje pokazuje da je vidljivost dece u medijima zapanjujuće slaba (na radiju 0,7%, u štampi 3%, na TV 7,6%). Retke su najave priloga o deci u informativnim emisijama ili mesta na prvim stranama listova. Termini emisija su marginalni, prilozi su veoma kratki.

Izvori informisanja o deci su najčešće odrasli, novinari, ređe stručnjaci a najmanje sama deca. Sam pojam deteta u medijima je suviše apstraktan, šematičan i neizdiferenciran, što znači da se mediji bave "detetom uopšte", tačnije stereotipom deteta umesto stvarnim detetom, određenog uzrasta, pola, socijalnog porekla i sl.

Rezultati istraživanja pokazuju da je u sva tri medija bez razlike, dete predstavljeno kao pasivno i to prvenstveno kao ugroženo biće, žrtva različitih nepovoljnih okolnosti i kao objekat staranja i zaštite od strane odraslih. Čak i kada se dete predstavlja u aktivnoj ulozi to je najčešće u igri i slobodnom vremenu, što sugeriše stereotipnu sliku deteta kao bezbrižnog, lakomislenog i veselog bića. Dete kao aktivan subjekt zastupljeno je svega 3%.

Kada je reč o pravima deteta, ona se skoro i ne pominju u medijima, što predstavlja paradoks, jer dok se s jedne strane javnosti prezentuje slika deteta kao veoma ugroženog člana društva, s druge strane o njegovim pravima se uopšte ne govori. Mediji pružaju priliku odraslima da navodno govoreći o deci, zapravo govore o sebi: slikajući sliku ugroženog i pasivnog deteta, oni u stvari slikaju idealizovanu sliku sebe samih, kao humanih i brižnih spasilaca i zaštitnika iako je briga i zaštita dece njigova obaveza i odgovornost a ne gest dobre volje.

Da bi slika deteta u medijima bila drugačija neophodno je da novinari koji se bave temama vezanim za decu imaju neka elementarna znanja o njima. Važna je i edukacija same dece kako bi naučila da razumeju medijske poruke i saznala na koji način da se obraćaju odraslima i kako da jasno artikulišu svoje potrebe.