|
Okrugli sto na temu "Deca
i mediji" održan je 06.10.2004. u okviru
Dečje nedelje u organizaciji PU "Naša radost"
iz Subotice.
Ova tema se može sagledati sa
različitih aspekata. Ali u svakom slučaju, činjenica
je da mediji imaju značajno mesto u životu mališana,
da imaju moć da utiču na njihovo saznavanje i
emocije, da su pojedini mediji izuzetno privlačni
i okupiraju pažnju dece, zatim da postoje sredstva
informisanja koja su namenjena baš mališanima
ali i ona koja nisu ponekad se bave njima, a vredno
je pažnje na koji način i sa kojom svrhom.
Mesto dece u medijima i mesto
medija u životu dece pokušali su u svojim izlaganjima
i radovima sagledati Ljubica Suturović, vaspitač
PU "Naša radost" koja je govorila o
uticaju TV i filma na dečje emocije, Kristina
Mačković, student Više škole za obrazovanje vaspitača
koja je ispitivala koliko vremena deca predškolskog
uzrasta provode gledajući TV i šta gledaju. "Računar
i TV u svakodnevici školskog deteta" je tema
kojom se bavila Branka Bešlić, psiholog u OŠ "Sonja
Marinković" a o zastupljenosti dece u medijima
sa osvrtom na njihovu "vidljivost" i
način predstavljanja i prikazivanja govorila je
Dijana Kopunović, specijalista razvojne psihologije
i psihopatologije iz PU "Naša radost".
Aktivno učešće imali su i svi prisutni nastavnici
i stručni saradnici osnovnih škola i predškolske
ustanove, Više škole za obrazovanje vaspitača,
Doma za decu "Kolevka", NVO "Otvorena
akcija - Gesko", Centra za socijalni rad,
Odeljenja za društvene delatnosti Skupštine Opštine
i novinari brojnih medija (Radio Subotica, RTV
YU ECO, City radio, Subotičke novine, TV Subotica,
dnevni list "Dnevnik", Het nap).
Film je audiovizuelna tvorevina
namenjena intenziviranju ljudskih emocija. Slika
podvučena odabranom muzikom izaziva emocije, naglašava
ih i dramatizuje pojedine scene. Istraživanje
koje je radila Ljubica Suturović 1994. u predškolskoj
grupi šestogodišnjaka u vrtiću PU "Naša radost"
u Subotici pokazalo je koliko deca duboko i intenzivno
proživljavaju sve što se na ekranu dešava čak
i kad je u pitanju dobro poznata i njima primerena
bajka "Snežana i sedam patuljaka". Deca
stišću pesnice navijajući, trese im se brada od
napetosti i straha, raduju se i tuguju sa junacima
bajke, iako su bajku čuli i videli nekoliko puta
i dobro znaju šta će se dogoditi.
Zato se moramo zapitati šta
naša deca gledaju sa TV ekrana, a to ćemo saznati
jedino ako smo uz njih dok su ispred televizora.
Ne možemo ih i ne trebamo uvek i nužno štititi
od slika koje se smenjuju na ekranu. Dužni smo
biti pored deteta i odgovoriti mu na njegova pitanja
ili jednostavno potvrditi da ima ispravne stavove.
Televizija se na predškolskom
uzrastu gleda puno u odnosu na razvojne potrebe,
konstatovala je Kristina Mačković na osnovu podataka
ispitivanja rađenog u martu i aprilu 2004. godine.
Pokazano je da 25% dece ističe da malo voli da
gleda televiziju, dok oko 75% dece voli da gleda
i to najčešće crtane filmove, emisije o životinjama
a oko 5% serije, filmove, reklame i vremensku
prognozu. Roditelji imaju relativno malo uvida
u sadržaj programa koji deca gledaju i relativno
malo doziraju gledanje TV-a. U čak 40% roditelji
uopšte ne doziraju gledanje, u 50% povrermeno
doziraju, dok oko 10% strogo doziraju i to uglavnom
vreme a ne sadržaj.
Podaci dobijeni ispitivanjem
u Osnovnoj školi "Sonja Marinković"
koje je sprovela Branka Bešlić, psiholog, pokazuju
da deca od 9-11 godina dnevno televizijske emisije
prate 2 sata i više. Na kasnijem uzrastu se trajanje
gledanja uvećava, tako da deca na uzrastu od 12-14
godina gledaju razne televizijske programe 4-5
sati dnevno. Na različitim uzrastima deca preferiraju
različite sadržaje. Na uzrastu od 9 godina gledaju
crtane filmove i dečje emisije. Desetogodišnjaci
preferiraju dečje emisije i latinoameričke serije
dok su kod dece na uzrastu od 11-14 godina dominantne
latinoameričke serije i muzičke emisije pre svega
kod devojčica a filmovi i emisije o sportu kod
dečaka. Kod oba pola zabeležen je visok procenat
onih koji prate emisije političkog karaktera.
Televizija uvećava znanje, doprinosi realnijem
pogledu na svet ali istovremeno, posebno određenim
svojim sadržajima (reklamom i obimom prezentovanog
nasilja) ima i negativne posledice.
Na školskom uzrastu osim ispred
TV aparata, deca dnevno 2-3 sata provode i ispred
kompjutera zadovoljavajući različite kognitivne,
socijalne i emocionalne potrebe. Osim dužine vremena
koje provode na ovaj način, što smanjuje vreme
za socijalne kontatke sa odraslima i drugom decom,
ono što može da brine jeste da oni prvenstveno
preferiraju igre akcionog tipa u kojima glavni
junaci upadaju u riskantne i opasne situacije
gde nasilnim rešavanjem problema i fizičkom agresijom
pronalaze izlaz iz takvih situacija. Pri tome
agresija se nagrađuje - dobijaju više života i
prelaze na viši nivo igrice. Sve to pruža privlačne
modele za ponašanje u sličnim situacijama. Pored
igrica, deca školskog uzrasta često koriste i
neposrednu komunikaciju (programi za čatovanje).
Zahvaljujući medijskoj slici
o deci, formiraju se predstave, pojmovi i stavovi
o detetu i detinjstvu i kreira javno mnjenje.
Sve to ima važan uticaj na roditelje, učitelje,
lekare, političare i društvene institucije koje
donose odluke koje mogu biti od sudbonosnog značaja
za život dece. Zato je važno kako se deca "vide".
U skladu sa tim, Dijana Kopunović, psiholog specijalista
u PU "Naša radost" osvrnula se na rezultate
istraživanja o tome kakva je slika deteta koja
se plasira u medijskim sadržajima namenjenim odrasloj
publici u Srbiji putem štampe, radija i televizije,
koje su 2001. godine sprevele prof. dr. Nada Korać
i mr. Jelena Vranješević, razvojni psiholozi sa
Učiteljskog fakulteta iz Beograda, a koje je publikovano
u knjizi "Nevidljivo dete".
Istraživanje pokazuje da je vidljivost
dece u medijima zapanjujuće slaba (na radiju 0,7%,
u štampi 3%, na TV 7,6%). Retke su najave priloga
o deci u informativnim emisijama ili mesta na
prvim stranama listova. Termini emisija su marginalni,
prilozi su veoma kratki.
Izvori informisanja o deci su
najčešće odrasli, novinari, ređe stručnjaci a
najmanje sama deca. Sam pojam deteta u medijima
je suviše apstraktan, šematičan i neizdiferenciran,
što znači da se mediji bave "detetom uopšte",
tačnije stereotipom deteta umesto stvarnim detetom,
određenog uzrasta, pola, socijalnog porekla i
sl.
Rezultati istraživanja pokazuju
da je u sva tri medija bez razlike, dete predstavljeno
kao pasivno i to prvenstveno kao ugroženo biće,
žrtva različitih nepovoljnih okolnosti i kao objekat
staranja i zaštite od strane odraslih. Čak i kada
se dete predstavlja u aktivnoj ulozi to je najčešće
u igri i slobodnom vremenu, što sugeriše stereotipnu
sliku deteta kao bezbrižnog, lakomislenog i veselog
bića. Dete kao aktivan subjekt zastupljeno je
svega 3%.
Kada je reč o pravima deteta,
ona se skoro i ne pominju u medijima, što predstavlja
paradoks, jer dok se s jedne strane javnosti prezentuje
slika deteta kao veoma ugroženog člana društva,
s druge strane o njegovim pravima se uopšte ne
govori. Mediji pružaju priliku odraslima da navodno
govoreći o deci, zapravo govore o sebi: slikajući
sliku ugroženog i pasivnog deteta, oni u stvari
slikaju idealizovanu sliku sebe samih, kao humanih
i brižnih spasilaca i zaštitnika iako je briga
i zaštita dece njigova obaveza i odgovornost a
ne gest dobre volje.
Da bi slika deteta u medijima
bila drugačija neophodno je da novinari koji se
bave temama vezanim za decu imaju neka elementarna
znanja o njima. Važna je i edukacija same dece
kako bi naučila da razumeju medijske poruke i
saznala na koji način da se obraćaju odraslima
i kako da jasno artikulišu svoje potrebe.
|
|