|
8.10.2013. - DOMAĆIN NA SELU, DEČJE SEOSKE TAKMIČARSKE IGRE - MALIŠANI IZ VRTIĆA "BALONČIĆI" I VRTIĆA "PERA DETLIĆ"
Kako bismo Vam dočarali o čemu se radi, pomogao nam je predsednik Saveta roditelja vrtića "Balončići" Jovica Marcikić. Napisao nam je sledeće pismo:
SEOSKE IGRE BEZ GRANICA
Moj deda Jovan, bio je veliki čovek, visok, ne mnogo krupan, ali jak. Svi su ga znali kao Jovu kovača, poštenog i vrednog čoveka. Svako leto sam odlazio kod njega u goste. On je po ceo dan bio u kovačnici, a ja nisam imao kompjuter, ni internet, ni mobilni telefon, a televizor je bio crno beli i nije bilo španskih i turskih serija., a ni kineskih crtaća. Umesto toga sam imao braću i sestre od ujaka i deda Jovu koji nas je naučiuo razne igre i nikada nam nije bilo dosadno.
Danas ja imam decu, a o ni imaju internet i sve moderne tekovine, i sa svim tim stvarima u paketu dolaze i problemi: kako decu izvesti na svež vazduh, malo da pročiste pluća i odmore oči. Isti problem ima i vaspitačica mog sina Miljana Boić. Znate, ona je kao moj deda Jovo. I ako je ceo dan radio u kovačnici, uvek je imao viška energije za unučad, i za svakog čoveka koji je ušao u njegovu kovačnicu, da mu podari jedan osmeh, da ga saluša i potapše po ramenu. Tako i naša vaspitačica, pored redovnih nastavnih aktivnosti, uvek nađe i vremena i energije za svako dete, za svakog roditelja, ali i mnogo više. E tako jednog dana, predloži vaspitačica da izvedemo decu na svež vazduh, da pozovemo drugare, da se družimo, ne preko fejsbuka nego uživo, zapravo. Ali, naša deca ne znaju da se igraju napolju, na travi, u prašini, a skoro da ne znaju ni da se druže. Odmah sam se setio mog deda Jove kovača i igara koje smo naučili od njega, moje sestre i braća, i ja.
Na jednom lepo uređenom salašu u Bikovu, familije Papak, uredili smo poligone za naše male drugare, njihove drugare iz grada. Dočekali smo decu iz grada onako kao priliči selu i dobrom domaćinu. Upoznali smo se, organizovali salaš i životinje na salaš. Bilo je tu mnogo svinja, pas i jedan poni. Podelili smo se u četiri mešovite grupe i zauzeli svoje mesto na poligonima. U prvoj igri su deca imala zadatak da guraju ram biciklističkog točka oko prepreka na poligonu sačinjenih od bala slame. U drugoj igri zadatak je bio da deca obuku džakove i odskakuću na drugi kraj poligona gde su ih čekali obruči koje su nabacivali na kočiće zabodene u zemlju. Kada sam ja bio mali bacali smo stare potkovice iz deda Jovine kovačnice. Zatim smo u kašiki nosili orahe na drugi kraj poligona i nazad. Zadnja igra je bila zidanje bunara od čutaka.
Neka deca su bila spretnija a neka trapava, neka su bila bolja, brža, a neka sporija, ali sva deca su pobedila. Neka deca su prvi put videla bale slame, neka su prvi put držala biciklistički točak, pa čak nisu ni prepoznali šta drže u rukama. Čutke su bile posebno interesantne našim malim drugarima iz grada. Tog sunčanog dana na salašu familije Papak pobedilo je drugarstvo, pobedile su vaspitačice koje su odlučile da dovedu decu na selo u posetu novim drugarima, pobedili su roditelji koji su podržali našu vaspitačicu. Kao simbol drugarstva, druženja i pobede, svi zajedno smo se uhvatili za ruke i odigrali kolo. Posle smo se počastili kako nalaže red i teška srca se rastali, put svojih kuća. To veče svi su zadovoljno zaspali. I ako su naši drugari mali, zapamtili su dan na selu i osetili tračak sreće koje pruža druženje sa vršnjacima, uživo, Zapravo!
Marcikić Jovica
                                                                           |
|
